Категорије су уведене ради боље организације појмова (одредница). Вероватно су за сада довољне четири главне категорије, у оквиру њих је могуће креирати нове (пот)категорије. Једна одредница може да буде у више категорија. Креирање категорија није аутоматско.

Околности су оно што рече Шваба у “Ранама” - како се зове кад је зајебано. Околности намећу ограничења, или дају могучности. Једноставно одређују параметре у којима делују личности, идеје или уметност. Околности могу бити догађаји, земље и други маркантни појмови.

Личности креирају догађаје. Личности одређују свет, барем колико и свет одређује њих.

Идеје покрећу људе.

Уметност је круна свега. Нешто што даје додатни смисао.

Центар је почео са радом у пролеће 2005. године, на најдемократскији могући начин. На једном форуму је дат предлог за оснивање невладине организације, уз неколико понуђених назива који су стављени на гласање. Ти називи су били типа „Центар за антихашки лоби“ или „Народни покрет 4. октобар“. Наравно, била је понуђена и чувена опција „нешто што није понуђено“. И би тако! Један од присутних, а будући члан је рекао: „Нека се зове Центар за модерну деталибанизацију“. Тако је Центар почео са радом.

Деталибанизација је одмах отпочела на том форуму, касније и неким другим – провоцирањем и побијањем фанатика идеја и других партијских војника познатих као „реформски талибани“. Једно од оружја је било указивање на двоструке стандарде (лицемерје), нпр. коришћењем њихових реченица само са неким измењеним речима – где он каже Албанци, ти ставиш Срби. Сличан ефекат имало је и подсећање на њихове раније ставове – кад му се рецимо не свиђа нека пресуда, ти наведеш како је поводом хашких пресуда рекао да је судска одлука „једина релевантна истина“. Навођење извора који долазе са стране која је „његова“ (Америка или европске земље, УН или чак НАТО) а не одговарају његовој „истини“ такође је јако оружје – нпр. Извештај Међународне комисије о Сребреници.

Међутим, најзанимљивији догађај десио се када је један од чланова Центра, под конспиративним именом Крстакрстић, започео тему „Мој визуелни допринос деталибанизацији“, са шаљивим фотомонтажама лидера те њихове опције. Један од најагилнијих талибана на том форуму одговорио је „истином против фотомонтажа“ – заправо гомилом фотографија којима би се рекло „Чеда је супер, он се сликао са Кизом“, или Чеда како бежи од пандура и сл. Тада је наведени аванзовао и од реформског талибана постао реформски телетабис – онај чија деталибанизација није могућа, јер нема три неопходне сиве мождане ћелије.

Како постане досадно само контрирати и извртати, дошло је време да се укаже на нешто ново. Заправо, то се догодило још пре оснивања Центра, а повод су била два догађаја крајем 2004. године и почетком следеће 2005. Прво је „наранџаста револуција“ показала две ствари – немоћ (привремену?) Русије да спречи „једину“ силу Америку да поставља режиме чак у њеном дворишту и намеру Америке да настави напад на Русију (јер је другачија) иако је Путин био веома кооперативан рецимо када су напали Авганистан. То је практично значило да се не оставља алтернатива стварима као што су неолиберализам, НАТО, америчка хегемонија… Но није тај догађај био једини, сетимо се и скандалозног извештавања ВВС-а током терористичког напада у Беслану – за њих су то били „побуњеници који хоће крај рата у Чеченији“.

Друга ствар је био извештај америчких аналитичара, односно предикција за (не тако далеку) 2020. годину. Према том предвиђању те године НР Кина ће бити главни изазов америчкој доминацији, ако не већ изједначена са до тада „једином суперсилом“. Навођени су и други опоненти – Индија, Бразил, чак Индонезија. ЕУ или Русија се нису помињали као изазов америчкој моћи. Закључци су се сами наметали:

1. И поред лепих речи Американци немају намеру да се баве само муслиманима, они заправо желе да владају целим светом (као рецимо Саурон)
2. Русија постаје све јача, али сама се не може изборити, чак изгледа да неће бити главни опонент Америци. Овај став је донекле ревидиран све већом снагом и понашањем Русије.
3. Ко жели да види крај америчкој хегемонији би се онда могао ослонити на Кину, Индију, Бразил, Русију и неке друге земље (рецимо оне „отпадничке“) – што је све постало познатом под називом слободни народи света.

Како слика говори као хиљаду речи, и овде је први допринос деталибанизацији био визуелан. У серијалу Зора Новог дана теме су биле поједине земље – Кина, Русија, Индија, Бразил… где се визуелно приказивало да они нису никаква беда већ имају веома развијену технологију, која у неким параметрима већ парира Западној. Иначе сам назив Зора Новог дана се односи на промену односа снага свету, што пружа могућностима онима који не воле да буде више овако. Да ли Србима уопште треба објашњавати потребу за променом?!? Назив је узет у тренутку инспирације, јер лепо звучи. И раније се помињала Зора Новог дана, као нова нада, нешто револуционарно – рецимо у песми Нови дани Владислава Петковића Диса.

Есеји су настали даљим идејним развојем. Побијањем њихових идеја, као и истицањем промене или пролазности одлазећег система односа за који су догматски говорили да је „једини могућ“. Поједини есеји бавили су се и рашчишћавањем на оној другој страни, која је против „Новог светског поретка“, али застрањује по питању догматизма или искључивости према другачијем. Идеје многих паметних људи нашле су се у есејима, укључујући и неке чланове центра, као што је нпр. Ј.А. Бучилов.

Центар је заслужио свој сајт, регистрован доменом који носи име концепта који је изнедрио – Зора Новог дана. Пре него је узет овај концепт енциклопедије, коришћене су динамичке странице за постављање садржаја који су се мењали као што вести, њихове глупости (оно шта телетабиси лупетају) или разматрања концепта Зоре Новог дана. Било је и трајнијих садржаја као што су кинеске мудрости, хиндуизам, европоцентризам или шта смо научили из америчких филмова. Што се тиче вести, последња објављена је заправо текст о томе како је била Берићетна 2008 година.

Даљи планови се односе на развој идеја, у складу са чувеном девизом „Нека цвета хиљаду цветова“. Али пазите – то је рекао Велики Мао, то је била званична кинеска политика са циљем да се ослободе неке идеје, али и да се види ко то другачије мисли. Уследила је културна револуција!

У сваком случају овај сајт је отворен, па ко воли нек изволи.

У случају да постоје питања, реплике, протести, амандмани, конструктивне идеје – можете контактирати директора Центра.